Sad shvatam:
Nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.
Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave
i zbog jednog bljeska ne žele da izgore.
Imamo ruke dobre ko pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.
I prisutni smo u nebu što mora da izraste
u saksijama oka ponekom u svetu.
Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog,
sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno, i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.
Prejeli smo se, kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.
I jednako je u nama i kamenja i granja,
i jednako je u nama i prljavo i plavo.
I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže, i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali, i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli, i sta ćemo sutra hteti.