Poezija “Na Buri” od Desanke Maksimović, svojim unutrašnjim sklopom, umetničkim podtekstom, stilogenim mestima, znakovnim relacijama, slojevitošću i otvorenošću značenja, podstiče i snaži čitalačko upoznavanje.
Na Buri
Svu večer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je čovek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu večer gleda
u naš beli, skromni dvor.
Pusti me, majko, neće me
umoriti hod:
Breg je blizu nam doma.
O, ja osećam da mi je rod
taj čovek ili bor
što svu večer blizu groma
stoji i gleda u naš dvor.
Vidiš li, oblak crn,
ogroman, zlokoban brod,
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi, ti ga bar zovi,
neka se skloni u naš dom
taj čovek ili bor
što svu večer stoji i gleda
u naš beli skromni dvor.
Na pustom brdu on je sam,
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
što vitla nad njim.