Ona i kad hoda, pleše i sva zrači,
njišuć lelujavu, sedefnu odeću,
nalik na dugačke zmije, što ih vrači
na vrhu štapova u taktu okreću.
Ko što su pustinjsko nebo i oluja
hladni naspram ljudskog stradanja i plača,
il ko duge mreže okeanskih struja-
tako ravnodušno i sporo korača.
Oči su joj kao brušeno kamenje,
u tom čudnom biću povremeno sevne
anđeo zapleten s telom sfinge drevne.
Sve je tu dijamant, zlato i plamenje:
Blista, poput zvezde zalud ožežene
hladno veličanstvo nerotkinje-žene.