Poezija: “Oprosti mi”- Laza Kostić.
Oprosti mi!
Pritegnu me teret tuge,
nad tobom sam mor’o da se nagnem,
rukom da se taknem
tvoje ruke;
Al’ ti se svetiš, svete moj,
pretrnu mi ruka u tvojoj,
i da kaje svoje grehe
u tvojojzi nestade je,
nikad više
vitim perom da zapiše,
da se maši za mač britak –
nikad – nikad!
Oprosti mi! Oprosti mi oku mome,
oku mome željanome,
što ti upi sunce, tvoje lice,
al’ to lice, osvetnice,
sažeglo mi oba oka,
da ne vidim ništa
od neba visoka
do pusta zemljišta –
ništa – ništa!
Oprosti mi! Oh, oprosti!
Oprosti mi reči u milosti.