Ja nijesam neki jurodivi pisac, čiji redovi izviru samo iz strasti. Moje pisanje je, prije svega, kontrolisano umom i voljom. A volja je izabrala da javnim učinim javnim sopstvene tajne iz najskrivenijih niša moga srca, sjećanja koja ispunjavaju i prožimaju moju duhovnost, da bih je prenio vama. Svoju ličnost ne želim izdvojiti iz svog djela, ne samo spisateljskog,, nego hoću da mojim stavovima i raspoleženjima duboko prožmem u “fabulu života”, mog i vašeg.
Tihi sam buntovnik sa razlogom ili bez razloga, pomoću ga iz sebe izlivam sve ono što me boli i što me raduje. Nikad nijesam sputavao sopstvene tuge, i one su emocije, ponekad, čak, i lijepe, koje oplemenjuju……Pisanje mi je pomoglo da nađem “apsolutnu” slobodu, a u stvarnosti sam živio kao zatočenik “jedooke okoline”… Ipak, život se ponekad vraća i kad ga ne zovete… Najteže mi je bilo, dok sam se bavio pravom, da ne kažem pravnom naukom, da čitam i analiziran nepravedne zakone, koje je prof.Sobodan Perović nazivao “Zakonsko nepravo”, a od nepravednih zakona(zakonskog neprava), samo je jedan korak do protesta, bilo građanskih, političkih, socijalnih, nasilnih, nenasilinih i sl. Stoga je uloga ZAKONODAVCA ogromna, a Ustavnog suda još “ogromnija”!!!