Pred vratima iza kojih prostor gnjije
on je zbunjeni zlatnik i dvosmisleni rast
mutne reči sve dublje koja čeka na nas
da nam srž klijanjem kroz koru probije.
U raspevanom plamenu ko da ga otkrije,
trava raste iz njegovog imena, i spas
jedini je, budan a samo je glas,
čuli su ga al ga niko vido nije.
Prostor i vreme između svega što biva
bezgrešnim govorom prevaziđe u svetlosti
kad gore gradovi u samoodbrani.