Postoji jedna zanimljiva pojava u našem javnom sektoru. Napišete da ulica nije očišćena, da kontejneri nijesu ispražnjeni, da građani nemaju vodu ili da neka institucija ne odgovara na pitanja, a onda se, umjesto odgovora na problem, pojavi uvrijeđeni direktor.
Ne da objasni zašto posao nije urađen. Ne da kaže kada će problem biti riješen. Nego da poruči, najčešće preko nekog trećeg, kako on dobro zna da vi imate nešto protiv njega.
A ja se onda zapitam – otkud sad ti u ovoj priči?
Građani su nam se obratili zbog problema. Mi smo problem provjerili, postavili pitanja ili objavili ono što smo saznali. Niko nije pitao šta direktor misli o meni, niti sam ja pisala o tome kakav je on čovjek.
Ali izgleda da je kod nas dovoljno kritikovati rad institucije da bi njen direktor zaključio kako ste mu objavili rat.
Nemam ništa protiv tebe, imam protiv tvog nerada
Da odmah razjasnimo nešto. Nemam ja ništa protiv vas lično. U najvećem broju slučajeva ne poznajem vas, ne znam ko ste privatno, ne znam kakvi ste prijatelji, roditelji ili komšije i zaista me to ne zanima.
Zanima me šta radite, a još više šta ne radite.
Ako ste direktor javne ustanove ili preduzeća, mene zanima da li ta ustanova radi ono zbog čega postoji. Ako ste odgovorni za komunalne usluge, zanima me zašto građani gledaju prepune kontejnere i prljave ulice. Ako ste odgovorni za vodosnabdijevanje, zanima me zašto ljudi nemaju vodu i zašto ne mogu dobiti informaciju. Ako upravljate javnim novcem, zanima me gdje taj novac odlazi i kakve rezultate građani dobijaju.
Kako se zovete, potpuno je sporedno. Pero, Marko, Janko, Žarko, Marica ili Jelica – svejedno mi je.
Funkcija nije vaše privatno vlasništvo, a institucija nije produžetak vaše ličnosti.
Kada napišem da nešto ne funkcioniše, ne kritikujem vaše ime i prezime. Ukazujem na posao koji nije urađen, a za koji ste preuzeli odgovornost. Ako ga radite dobro, to će se vidjeti. Ako ga ne radite, i to treba da se vidi.
Kritika nije kazna, nego prilika da se problem riješi
Ono što mi je posebno nevjerovatno jeste koliko se često potpuno promaši svrha novinarskog pitanja ili kritičkog teksta.
Kada nam se građani obrate zbog nekog problema, naš cilj nije da se direktor naljuti. Cilj je da se utvrdi šta se dogodilo, ko je nadležan i šta će biti urađeno da se problem riješi.
Zamislite da na tekst o neodvezenom smeću dobijemo odgovor: „Upoznati smo sa problemom, razlog je taj i taj, ekipe će izaći na teren tada i tada.“
Odlično. Građani su dobili informaciju, institucija je objasnila situaciju, a problem možda bude riješen.
Ali ne. Nekada je izgleda mnogo važnije otkriti ko je novinaru dao informaciju, zašto je baš taj portal pisao o problemu i ima li urednica nešto protiv direktora.
I tako se od pitanja zašto kontejner nije ispražnjen stigne do ozbiljne analize mojih navodnih ličnih motiva.
Kontejner je, naravno, i dalje pun.
Kad se direktor naljuti, institucija zaćuti
Posebno je problematično kada se ta uvrijeđenost pretvori u način komunikacije sa medijima. Pošaljete zvanična pitanja, nema odgovora. Pošaljete podsjetnik, opet ništa. Zovete, niko se ne javlja. A onda preko drugih ljudi čujete da je neko ljut zbog prethodnog teksta.
I šta sad? Treba da se izvinimo što smo pitali? Da prestanemo da pišemo o problemima? Da sljedeći put, prije nego što objavimo fotografiju prepune ulice, provjerimo da li će se direktor uvrijediti?
Ako javna institucija uskraćuje odgovore zato što joj se ne dopada način na koji medij izvještava o njenom radu, onda to više nije pitanje nečije sujete. To je pitanje odgovornosti prema javnosti. Jer odgovori na novinarska pitanja nijesu privatna usluga koju direktor čini urednici. Institucija komunicira sa građanima i preko medija, a građani imaju pravo da znaju šta se radi u njihovo ime i njihovim novcem.
Ne morate da volite naš portal. Ne morate da volite ni mene. Možete da mislite da smo prestrogi, dosadni ili neprijatni. Ali ne možete očekivati da prestanemo da postavljamo pitanja zato što vam se ne dopadaju.
Da, imam nešto protiv
I da se vratimo na ono čuveno: „Znam ja da ti imaš nešto protiv mene.“
Imam. I te kako imam.
Imam mnogo toga protiv načina na koji se kod nas upravlja pojedinim javnim ustanovama i preduzećima.
Imam protiv toga da se na odgovorne pozicije dolazi po partijskoj pripadnosti, poznanstvu ili vezi, umjesto na osnovu stručnosti, iskustva i sposobnosti.
Imam protiv toga da se javni novac troši bez dovoljno transparentnosti i jasnih rezultata. Imam protiv toga da građani plaćaju usluge koje ne dobijaju kako treba. Imam protiv toga da se problemi godinama ponavljaju, a odgovornost stalno prebacuje sa jednih na druge.
Imam protiv toga da građanin mora da moli za informaciju, da novinar mora više puta da traži odgovor i da se od javnih institucija pravi nešto u šta se ne smije dirati.
I posebno imam protiv toga da se funkcija doživljava kao priznanje koje treba čuvati od kritike, umjesto kao odgovornost koju treba opravdati radom.
Ali protiv vas lično? Ne.
Da sjutra na vaše mjesto dođe neko drugi i nastavi da radi jednako loše, pisaću isto, kao što sam i o onima prije vas. Ako dođe neko ko radi bolje, pisaću i o tome.
Nije mi važno ko sjedi u direktorskoj fotelji. Važno mi je da iz te fotelje neko radi svoj posao.
Ne morate da nas volite
Kritika nije uvijek prijatna. Nije prijatno ni kada neko ukaže na propust u poslu koji radite. Znam to i sama. I mi u medijima griješimo, i nama čitaoci ukazuju na greške, i nama se postavljaju neprijatna pitanja.
Ali ako pogriješimo, naš posao je da grešku provjerimo i ispravimo, a ne da se naljutimo na onoga ko nam je na nju ukazao.
Isto očekujem od javnih institucija.
Ne očekujem da se direktori raduju svakom našem tekstu. Ne očekujem ni da nam zahvaljuju što smo pisali o problemu.
Očekujem da rade svoj posao.
Ako je kritika neosnovana, demantujte je činjenicama. Ako smo pogriješili, ukažite nam na grešku. Ako postoji razlog zbog kojeg nešto nije urađeno, objasnite ga. Ako ste napravili propust, ispravite ga.
Ali nemojte od svakog pitanja praviti lični sukob.
Jer kada građani nemaju vodu, kada smeće nije odvezeno ili kada javna ustanova ne funkcioniše kako treba, najmanje je važno da li se direktor uvrijedio.
Nije svaka kritika napad. A javna funkcija nije zaštita od pitanja.