U ovonedjeljnom intervjuu za naš portal razgovaramo sa Kristinom Sinđić, aktivistkinjom i članicom nevladinog sektora, koja kroz svoj rad sa mladima nastoji da doprinese stvaranju novih prilika za njihovo obrazovanje, razvoj i aktivno učešće u zajednici.
Njen put u nevladinom sektoru počeo je iz ličnog životnog iskustva, kada je shvatila da promjene koje želi da vidi ne treba samo čekati, već da i sama može doprinijeti njihovom pokretanju. Tako je nastala Opštinska organizacija oboljelih od multiple skleroze Andrijevica i Berane, a kasnije je svoj angažman nastavila kroz rad sa mladima u NVO “Crnogorska Iskra”.
Posebno mjesto u njenom radu zauzima projekat “Sjever u centru – ostajem, stvaram, mijenjam”, kroz koji mladima želi da približi mogućnosti koje postoje u njihovoj zajednici, ali i da ih ohrabri da sami budu pokretači promjena.
U razgovoru za naš portal, Sinđić govori o problemima i potrebama mladih, značaju aktivizma i volontiranja, mogućnostima koje im stoje na raspolaganju, ali i o tome kako zajednica može stvoriti više razloga da mladi ostanu, stvaraju i doprinose svom gradu.
Kako ste se uključili u rad nevladinog sektora i šta je bio ključni trenutak koji vas je podstakao da se aktivnije posvetite ovom radu?
Moj ulazak u nevladin sektor bio je povezan sa ličnim životnim iskustvom. Nakon suočavanja sa multiplom sklerozom, shvatila sam koliko je važno imati informacije, podršku i nekoga ko će vam pomoći da se snađete u situaciji u kojoj se iznenada nađete.
U jednom trenutku sam shvatila da promjene koje želim da vidim ne mogu samo čekati. Ako postoji nešto što mogu da uradim, onda treba da pokušam. Tako je nastala Opštinska organizacija oboljelih od multiple skleroze Andrijevica i Berane.
Kasnije sam svoj angažman proširila i na rad sa mladima, jer sam prepoznala koliko je važno da oni imaju prostor u kojem mogu da uče, pitaju, griješe, pokušavaju i razvijaju svoje ideje.
Danas mnogo radite sa mladima. Koje njihove probleme najviše prepoznajete?Mislim da je jedan od najvećih problema strah od neuspjeha. Mladi često imaju ideju ili želju da nešto urade, ali ne znaju odakle da počnu. Tu su i neizvjesnost, nedostatak informacija i osjećaj da nemaju dovoljno podrške.
Zato je važno da im neko kaže da je u redu pokušati, čak i kada ne znaju odmah kako će nešto završiti. Nekada je upravo prvi korak najteži.
Kroz projekat “Sjever u centru – ostajem, stvaram, mijenjam” govorite o ostanku mladih na sjeveru. Šta je potrebno da bi mladi zaista željeli da ostanu?
Ne možemo mladima samo govoriti da ostanu. Moramo im ponuditi razlog da ostanu.
To znači da moraju imati mogućnosti za obrazovanje, zaposlenje, lični razvoj, ali i prostor u kojem mogu da realizuju svoje ideje. Mladi žele da osjećaju da mogu nešto da promijene i da njihov trud ima smisla.
Ako im stalno govorimo “ostanite”, a ne mijenjamo ono zbog čega žele da odu, onda ta poruka nema dovoljno snage.
Da li mladi danas žele da ostanu u Beranama ili ipak većina razmišlja o odlasku?
Mišljenja su različita i mislim da je važno poštovati oba izbora. Neko želi da ostane, neko želi da ode da studira, radi ili stekne iskustvo. To ne treba posmatrati kao nešto negativno.
Važno je da mladi imaju mogućnost izbora. Znanje i iskustvo koje steknu bilo gdje mogu jednog dana biti korisni i njihovom gradu. Neko će se vratiti, neko će pomoći iz druge sredine, a neko će možda pokrenuti nešto što će povezati svoj grad sa drugim mjestima.
Koliko lokalna zajednica, institucije i nevladine organizacije mogu zajedno da doprinesu stvaranju boljih uslova za mlade?
Mogu mnogo, ali je potrebna saradnja. Ne možemo očekivati da jedna organizacija ili jedna institucija riješi sve probleme.
Potrebno je mladima približiti informacije o tome šta im je dostupno, gdje mogu da se obrate, koje programe mogu da koriste i na koji način mogu da učestvuju. Često nije problem u tome što mogućnosti ne postoje, već u tome što mladi ne znaju za njih.
Da li ste kroz rad sa mladima primijetili da im nedostaje praktičnih znanja o tome kako institucije funkcionišu?
Da. Tokom posjeta različitim institucijama vidjeli smo da mnogi mladi zapravo ne znaju kako sistem funkcioniše. Ne znaju kome da se obrate za određeni problem, koja je nadležnost neke institucije ili kako da dođu do informacije koja im je potrebna.
Zato smatram da mladima treba pružiti više praktičnih znanja. Nije dovoljno samo reći im da budu aktivni. Moramo im pokazati kako to mogu da urade.
Posebno ste radili na povezivanju mladih sa institucijama, kulturom i različitim aktivnostima.
Kakva su iskustva sa tih aktivnosti?
Imali smo priliku da kroz Erasmus razmjenu u Baru okupimo sedam mladih ljudi. Oni su imali priliku da se upoznaju sa različitim oblicima volontiranja i rada u zajednici.
Posjetili smo dnevni boravak za osobe sa invaliditetom i starije osobe, kancelariju organizacije oboljelih od multiple skleroze povodom njenog otvaranja, kao i sajam zapošljavanja osoba sa invaliditetom.
Pored toga, mladi su se bavili fotografijom, imali priliku da koriste profesionalnu opremu, a učili su i o digitalnom marketingu i sajber bezbjednosti. Takva iskustva pokazuju koliko se može naučiti kada mladima pružite priliku da nešto vide i probaju u praksi.
Razgovarali ste i sa mladima koji se bave sportom i muzikom. Šta vas je posebno iznenadilo?
Najviše me je impresioniralo koliko mladi mogu da postignu kada ih nešto zaista zanima.
Kada pronađu oblast koja ih motiviše, oni mogu biti veoma posvećeni, kreativni i uporni. Zato mislim da ne treba unaprijed zaključivati da mlade ništa ne zanima. Nekada im samo nijesmo ponudili pravi prostor, način ili temu.
Koliko je važno da mladi sami učestvuju u kreiranju programa koji su namijenjeni njima?
Veoma je važno. Ne možemo mi odrasli uvijek najbolje znati šta mladima treba.
Treba ih pitati šta žele da uče, šta ih zanima i koje aktivnosti bi voljeli da imaju. Ako ih uključimo u proces donošenja odluka, veća je vjerovatnoća da će se aktivno uključiti i da će osjećati da je to nešto što pripada njima.
Koji smatrate svojim najvećim uspjehom kroz rad sa mladima?
Najveći uspjeh mi je kada vidim da mlada osoba od posmatrača postane učesnik. Kada neko dođe na radionicu, zatim počne da volontira, pokrene neku aktivnost ili dobije ideju koju želi da realizuje.
Isto tako, lično mi mnogo znači iskustvo sa organizacijom oboljelih od multiple skleroze. Nekada promijenite nešto za jednu osobu, a od toga počne mnogo veća promjena.
Koliko je teško pokrenuti pozitivnu promjenu u lokalnoj zajednici?
Nije lako. Jedna osoba može da pokrene nešto, ali ne može sama da uradi sve.
Potrebni su ljudi, podrška, saradnja i vrijeme. Nekada ne vidite rezultate odmah. Zato su važni upornost i spremnost da nastavite čak i kada stvari ne idu onako brzo kako ste očekivali.
Kada biste mogli da osmislite idealno mjesto za mlade u Beranama, kako bi ono izgledalo?
Voljela bih da postoji poseban prostor za mlade, opremljen tako da oni mogu da uče, rade i realizuju svoje ideje.
To bi bio prostor u kojem bi imali opremu, mentore, informacije i podršku. Neko bi došao sa idejom, a onda bi imao kome da se obrati i sa kim da napravi prvi korak ka realizaciji.
Mislim da bi takav prostor mogao da bude veoma važan za mlade u Beranama.
Šta biste poručili mladima koji razmišljaju o odlasku?
Ne bih im rekla “nemojte ići”. Sasvim je legitimno otići, studirati, raditi i steći iskustvo.
Poručila bih im da traže prilike i da rade na sebi, ali da ne zaborave odakle su krenuli. Možda će se jednog dana vratiti. Možda će pomoći svom gradu na neki drugi način. Bitno je da ostanu povezani sa svojom zajednicom.
Kada biste mogli da ostavite jednu poruku mladima sa kojima radite, šta biste željeli da zapamte?
Voljela bih da zapamte da njihova ideja vrijedi. Čak i kada im se čini da je mala ili da možda neće uspjeti.
Moja poruka bi bila jednostavna: “Tvoja ideja vrijedi, hajde da pokušamo.”
Mislim da mladima ne treba samo govoriti šta treba da rade. Treba im dati prostor da pokušaju, da pogriješe, da nauče i da budu pokretači promjena.
Rad sa mladima, prema riječima Kristine Sinđić, nije samo pitanje organizovanja radionica i projekata, već stvaranja prostora u kojem će oni moći da prepoznaju svoje mogućnosti i steknu dovoljno samopouzdanja da ih iskoriste.
Njena iskustva pokazuju da promjena često počinje od pojedinca, ali da za njen dugoročan rezultat mora postojati zajednica spremna da pruži podršku. Posebno je važno mladima omogućiti da budu aktivni učesnici, a ne samo korisnici programa koji su kreirani bez njihovog glasa.
Poruka da mladima ne treba govoriti samo da ostanu, već im ponuditi razlog da ostanu, provlači se kroz cijeli njen rad. Jer odlazak ne mora značiti prekid veze sa rodnim gradom, kao što ni ostanak sam po sebi ne znači aktivno učešće u zajednici.
Upravo zato Sinđić smatra da mladi treba da dobiju priliku da uče, stvaraju, pokušavaju i mijenjaju sredinu u kojoj žive.