Mlada i talentovana pjesnikinja iz Berana, Nada Matović, osvojila je nagrade na prestižnom konkursu “Zlatno pero” u Šapcu.
Njene tri pjesme, među kojima su “U ime ljubavi” i “Vezujem te”, prepoznate su po svojoj emotivnoj dubini i umjetničkoj vrijednosti.
Pjesme ove mlade autorke donose svježinu i originalnost na književnu scenu, istražujući teme ljubavi, sudbine i unutrašnjih svjetova. Ipak, mladi umjetnici se često suočavaju s izazovom pronalaženja platformi za plasiranje svoje poezije. Iako nagrađivana, Nada ističe potrebu za većom podrškom i mogućnostima za mlade stvaraoce. U nastavku prenosimo dvije od nagrađenih pjesama:
У ИМЕ ЉУБАВИ
Ноћу си индијски шаман,
немир што по мојим венама плеше,
милујеш моје уморне капке,
ноћ жели сунце сукусом меда,
а ја твоје усне од леда.
У име љубави много пута све и свашта набрајам,
и у животу и у пјесми дозивам твоје име
и горим од самоће.
Све у име те љубави наше, боли баш све,
од кости до кости,
а ти и ја ни не познајемо се док у сну дозивамо се.
Питам вријеме да ми
на почетку јесени пошаље тебе, и на крају тебе опет,
јер живот без присуства твог јесте само проклетство.
И ћутим у име љубави, ћутим као дијете без смијеха, ћутим и слутим без страха, јер љубав стално множи се
и никад не нестаје.
Кажеш: не грли ме, ја сам кактус, избошћу ти срце,
пробости га као мачем, преживјети нећеш,
јер моја љубав је заразна и смртна.
Ноћу си индијски шаман,
немир што по мојим венама плеше, склапаш своје уморне капке,
ја желим сунце сукусом меда, ти дајеш само усне од леда.
У име љубави много пута, и у животу и у пјесми, дозивам име твоје
и горим од самоће.
У име те љубави наше боли ме све,
од кости до кости, а не познајемо се,
а у сну дозивамо се.
ВЕЗУЈЕМ ТЕ
Везујем те за стих, вјетар, кише досадних чекања,
за загрљаје који ме уморише, а нема их више.
Везујем те у жељи да имам те, али налете кошаве право у срце од тебе примам.
Усахни водо, стани вјетре,
неко жели твој осмијех за себе поново к’о лијек да узима.
Половина стиха, половина душе, наслов да ли имати може?
Ко ли се скрива испод те твоје коже? Везујем те за стих, вјетар,
кише досадних надања. Везујем те у жељи да имам те. Од осмијеха само тужан бјежи, зато боље и трчати за срећом него бити онај што срећу никад ни срео није.
Цвијеће не ниче онда када ми себично хоћемо, већ онда када помислимо
да никада неће ни зрно нићи, јер изненађења су могућа
на сваком крају свијета.
Везујем те за стих да отишао не би, али отишла сам ја.
Nada Matović svojim radom nastavlja osvajati srca čitatelja i kritičara, te se nadamo da će njen talenat i dalje biti prepoznat i podržan.