Miomir Ćulafić, iz sela Božiće kod Andrijevice, sam zimi na Komovima, prenosi Espona.
Zima je već sada snijegom i ledom okovala katune na Komovima. Na Štavnoj, u Božickom katunu, koji broji četrdesetak koliba samo jedna dimi. Četrdesetogodišnji Miomir Ćulafić, poznat kao Mikša i ove godine je sam zazimio na ovoj prelijepoj planini, na 2000 metara nadmorske visine, 20 kilometara udaljenoj od njegovog sela.
Taman kada se ponadao da je stao na noge, počeo da radi u policiji, dobio je otkaz. Promišljao je godinu dana, šta i kako dalje. Razmišljao je o Komovima, o bogatstvu koje posjeduju, planinskom turizmu, ali nije imao za šta da se uhvati. Pomoći niotkuda. Kako to obično biva, neočekivano, na Komove su došli Česi i od tada je sa njima počeo da sarađuje.
„Menadžerka češke „Alpine“, čuvene turističke agencije obilazila je Komove. Svratila je u naš stan da se odmori. Nakon ispijene šolje kafe i razgovora od sat vremena otvoreno mi je rekla zbog čega je došla, i ponudila mi turističku saradnju. I tako je sve počelo, prije desetak godina, od jedne porodične kolibe i izdavanja komšinskih stanova. Bez ičije pomoći napravio sam tri objekta koji imaju trideset ležaja i lijep restoran sa pogledom na gorostasne Komove“, priča nam u zanosu Mikša.
Mikša u teškim zimskim uslovima boravi na Komovima. Od polovine prevoja Trešnjevik do Štavne, na krpljama gazi i do dva metra snijega noseći obramnicu od tridesetak kilograma punih devet kilometara do zimovnika. Ponekad se desi i dva puta dnevno.
„Surovo je živjet sam na Komovima u dva metra snijega. Čovjek mora da bude i fizički i psihički spreman da bi sve to izdržao. Treba naći vodu u sniježnoj blokadi. Očistiti snijeg oko vikendica, nekoliko puta dnevno, jer ovdje snijeg zna da napada za dva sata i do pedeset santimetara. U ovoj nedođiji, vuci su mi jedini i najvjerniji drugovi. Redovno me prate kada prtim tolike kilometre, a u kasnim noćnim satima, dok vjetar urla i Komovi huče, zavijanjem mi ublažavaju samoću i tjeskobu“, kroz osmijeh pripovijeda Mikša.
On ovu zimu lakše dočekuje. Kupio je motorne sanke. Gostiju je sve više. Pripremio je dovoljno hrane i pića, a drva je umetrio.
„Konačno da i ja malo iskoračim. Bogu hvala. Mnogo sam se promučio svih ovih zima. Ušao sam u projekat bez ičije pomoći. Gostiju je zimi sve više i ako ovako potraje, biće i društva na Komovima. Valjda neće biti više jezive i dugotrajne samštine“, zamišljeno prozborava Mikša.
Mikšu ostavljamo na Komovima u sniježnim nametima u nadi da će neko u državi i opštini prepoznati ovakve ljude, koji gvozdenom voljom, snagom i upornošću promovišu Komove i razvijaju planinski, katunski turizam.