Rastao sam kao sva đeca, bezbrižno i lijepo, ne shvatajući zbilju života. Kad sam poodrastao počeo sam da mirim, s vremenom mi je to postalo dosadno pa sam počeo da presuđujem, pa da dijelim pravdu, pa… Sad sam ravnodušan. Znajući kakav je to osjećaj , pričaću vam još nešto ako me slušate.
Uputih pogled ka slušaocima i zbilja slušaju.
Bilo nas je pet-šes’, kod Sloba na sjednik. Pijemo rakiju, poneki puše. Iako sam pušač, smeta mi miris duvana, pa ih i ne opominjem. I to je po rođenju sudbina, kad voliš da te slušaju a ti pripovijedaš. Soba u koju sjedimo je stara čatmara sa požućelim zidovima. Sijalica miga, napon slab. Šćah da kažem da upale lampu, običnije je, ali se povratih, prekinuće pa ću ostati nedorečen. Nasred sobe astal sa klupom i tri stolovače, a u ćoškovima dvije sećije prekrivene tkanim ćebadima. Ima još jedan stari kredenac, još ponešto i to je svo pokućstvo. Dosta siromašno, ali sa ukusom starih vremena. Nakašljah se, otpih malo rakije i počeh:
-Bijaše turski zeman, raja kuluči, uzima se danak , ali je najteži onaj u krvi. Hajdučke čete pokušavaju da spasu, ali se nespašeni ne spašava, zarobljeni ne odrobljava, mrtvi ne oživljava… muka živa.
Jednog dana dođoše Turci kod seoskog kneza Živka. Ovaj ih ugosti nevoljno, ali dobro. Posjedali Turci, galame, piju, jedu, puše čibuke i motre po maloj trošnoj kućici slamom pokrivenoj. U ćošku ognjište, na verigama začađeli kotao, a oko ognjišta šest momčića ščućureno od straha. Jedan od Turaka reče :
-Kneže, treba da daš jednoga sina za carevu vojsku.
Knez preblijeđe i pada na koljena, ridajući poče da moli:
-Careva snago, gospodaru tvoj sam sluga, ne vodite mi đecu. Ne tako ti Alaha, ne zvijezdo sjajna, sabljo nad sabljama, sve ću uraditi samo ih ne vodite!
Turčin likujući zavika:
-Jednoga moramo!
Knez, klečeći, pogleda ga , prestade plakati pa reče:
-Sabljo nad sabljama, brat mi je lani poginuo, ostao mu sin lijep, ljetorast, povedite njega!
– Dobro zboriš Vlaše, ti nam još trebaš , dovedi sinovca.
Knez, sav srećan, dovede dječaka i ovi posle dugog sjednika i galame odvedoše prestravljeno dijete u pletenoj korpi na kljusetu. Ali, ne lezi vraže! Godine prođoše, zeman turski i dalje. Dječak završio vojne škole, postao paša…
-Te smo priče već čuli!-zavika Jovan, -ti nas zamajavaš, daj nešto drugo, pušti Turke, đavo ih ponio!
-Puštite ga da priča.- reče Lazar.
-Rekao je da će o pravdi.- uzvrati Jovan.
Slobo dokopa kesu duvansku, žurno mota cigar i ne ispravljajući glavu, reče:
-Nastavi, a vi tišina!
Bi mi muka, najrađe bi otiš’o i prekin’o priču, ali me opet neki inat zaustavlja.
Nastavih:
-Došao paša u svoje selo s vojskom… –
-Hm !- neko se podsmjehnu.
Ja ne marim, znam da je Jovan, krivo mi, krv u meni uzrujala, pokajah se što počeh, ali nastavljam:
-Dođe kod kneza u kuću, on već ostario, ali i dalje knez. Naučio dočekivati Turke, i ovaj put ih srdačno dočeka rekavši paši: Sabljo nad sabljama dobro mi doš’o!
-Imaš li sinova?- pita paša, na šta on odgovori:
-Imam šest.
-A brata?
-Svijetli pašo, brat mi je poginuo mlad, a iza njega ne osta niko, osim sin koga Turci povedoše, eno mu majka još živa.
– E pa, ja sam Živko, njegov sin, Dragov Petar.Ti me dade njima.
Knez preblijeđe, skameni se. Paša viknu na Turke da ga vežu. Pošto je obišao majku i ona se uvjeri da ima božije pravde, sakupi svo selo i naredi da kneza živa zatrpaju kamenjem, uzvikujući:
– Evo kneže, neka ti je teže!
-Eto, Jovane, đe je pravda, zbrzih priču da ti dokažem.
-Zbilja jeste, neka su ga pritisli pod kamen-prizna Jovan.
Ja otpih rakije, natočih drugu, a oni zagrajaše o paši i knezu. Neko kaže laž, neko ne no istina, ko će ga znati. Možda jeste laž, a možda i nije, ali je u priči pravda pobijedila. Možda se ni ja ne rodih tako, nego drugačije, sve je to kako ti ispričaju a ti doživiš u svojoj glavi.
Zavika Garo, koji je do tada ćuto i slušo:
-Prič’o mi je đed Luka, kad se rodio da su rekle žene u šali, dabogda osto bez nosa! Pa kad je porastao, vuko neko sijeno niz jedno ždrijelo, otkomad’o se pa sadro pola nosa. Skoči Jovan!
-Ne mlati, đe je tu pravda?
A Garo će:
-Kako đe je, ona ista babica te je to rekla pala pr’o praga i izbila oko.
-Uh!- uzdahnu Slobo, a ja ugrabih i počeh:
-Sad ću vam ispričati jednu drugu, ali me ne prekidajte, e ću pro vrata!
Složiše se da pričam. Sijalica mignu, slab napon, a meni se učini da i ona odobri. I to je neki znak, pomislih. Razmišljam, vidi postah sujevjeran, pa prebacih onu priču što zamislih u drugu neku o Savi i đavolu.
-Išao ti Sava ponoći da traži neki ajvan što je zamrknuo, pa idući tamo-amo po pustoj planini, umori se i riješi da naloži malo vatre i ogrije se. Kako se vatra rasplamsala, on sjedi i gleda u nju, plamenovi igraju neko čudno kolo, a iza kao da sjedi nešto crno. Kleo se potlje u sve da je bio đavo.
Nasta smijanje, a Jovan ugrabi i zavika:
-Biće da ga je ujeo za uvo, pa posle Sava išćer’o pravdu i njemu otkino obadva!
-E nije Jovane, nego ga je ugarkom udario po glavi i pobjeg’o, eto ti pričaj nešto bolje kad sve znaš! -rekoh ljuto, sav uzrujan i bijesan, đe to počeh pričati, i sijalica mi smeta, i ona mi dade pogrešan mig, a šćah nešto drugo. Skočih i krenuh kući, Slobo me ustavlja. Izlećeh ljut i razjaren u mrak.
Dok sam odmicao čuo sam Jovana kako gracija, kikoće se i viče:
-Ajte da se igramo Save i đavola!
Pomislih: Đavo ti ga začepio!
Kud to pričah, a bio sam zamislio da pričam o kralju Nikoli i regentu Aleksandru. Bijaše naš ojađeli kralj u Vrancusku, a unuk mu od šćeri, Aleksandar, ne dade da se vrne kući nego u suzama pateći za otadžbinom, umrije na tuđ prag. Ali pravda vrati unuku te i on u Vrancusku izgubi glavu.
Ulećeh u kuću, pa pravac u krevet. Soba lijepo miriše, aljine provjetrene, pa mi godi. Zagledah se kroz prozor, zvijezde kao roj pčela, lijepo mi, prođe me ona uja i utonuh u misli, a možda i u san.
Pred oči mi onaj paša, ali bez nosa, kad nije paša nego Luka, ali obučen kao paša. A pred njim stoji đavo, crn i strašan-kad nije đavo nego knez Živko , ali k’o đavo, anatemate. Ja stojim k’o kip i sve to posmatram. Paša Luka zatrpava đavola, kneza Živka, kamenjem, a Sava bije onu babicu bez oka. Skočih sav znojav. Prekrstih se.
Svanulo. Žena naložila vatru i viče mi:
-Ustaj bolan, evo podne, prođe ti dan u ležanju.
Ustadoh i sjedoh da se odmorim, pomislih-pi đavolje priče i sna! Žena mi prinese kavu i poče:
-Šta ste ono onoliko galamili kod Sloba, svo selo nije moglo spavati od vas? Eto Jovan kad je kren’o kući zapeo za Slobovu košnicu pa ga čele nagrdile, eno ga ko badanj otek’o.
Skočih i zavikah:
-Daj cipele!
-Đe ćeš, nijesi ni doručkovo?!
A ja, obuvajući cipele, rekoh skoro uzvišeno:
-Idem kod Jovana!
Izlećeh iz kuće i pobjednički vičem:
-Eto Jovane, ima pravde, pa sad vadi žaoke i gledaj kad ćeš me prekidati!
Pa zapeh za ćepalo i uždih! Osjetih bol, ali ustadoh. Krv toči, obrisah rukom, otrčah na ogledalo, kad imaš šta viđeti-ogulio po’ nosa.
-Pi!-zaučinjeh,-đavolje sudbine.
Utoliko dođe Slobo da se žali na Jovana, pa kad me viđe zavika:
-Crni junače, šta to uradi?!
-Evo dokazivah Jovanu pravdu , pa dokazah i sebi! – pa se počeh smijati grohotom, čulo se do neba. Šta da sam otkinuo pola nosa ko Luka, kud bi’ onda crni kukavac!
Isprah ranu rakijom, pa sa Slobom odoh kod Jovana, da ga vidimo. Kad uđosmo on k’o badanj. Počesmo se smijati. Odjednom će Jovan:
-Ajde đavole, ti i tvoja pravda, jedva pretekosmo.
Nastavismo da se smijemo i jopet uznemirismo svo selo, ali ovaj put o nečemu lijepom pričasmo. Jovanu brzo spade otok, a i meni se nos brzo zamiri i koža podmladi. I Slobo ponovo pčelu ušika, ali ih ovaj put ogradi da ko opet ne zapne za njih.