Znam da si skriven u morima sjanja,
ali te stigne duh koji te sluti;
Nebo i zemlja ne mogu te čuti,
a u nama je tvoj glas od postanja.
Jedino ti si što je proturečno –
kad si u srcu da nisi u svesti…
Na kom se mostu ikad mogu sresti,
svemoć i nemoć, prolazno i večno!
Vodi li put naš k tebi, da li vodi?
Kraj i početak – je li to sve jedno?
Ko pečate ti čuva nepovredno,
Ko tvojim strašnim granicama hodi?
Jesmo li kao u iskonske sate
nalik na tvoje obličje i danas?
Ako li nismo, kakva tuga za nas,
ako li jesmo, kakva beda za te.
Moj duh čovekov otkud je i šta je?
Tvoj deo ili protivnost od tebe –
jer treće nema! Kraj tvog ognja zebe,
i mrkne kraj tvog svetila što sjaje.
Samotan svugde i pred svim u strahu,
stranac u svome i telu i svetu!
I smrt i život u istome dahu:
Večno van sebe tražeć svoju metu.