Ja sam stena,

o koju se zloba mori,

svetska čuda i pokori.

Mnogi težak oblak, jeka,

krš gromova, oganj, kletva

i sto čuda neba, zemlje,

razbilo se o meneka…

 

Usamljena

na sredini morske pene,

cepam munje i gromove;

a talase rikajuće

sa hrapavim kamom grudi

u kapljice sitne mrvim.

 

U noćima smrti strasne

na rame mi ptice sleću

i zloslutnim grakću glasom:

pakost, zlobu i nesreću –

što zlokobih

dva’est osam stojim leta,

prezirući, smejući se

pakostima bezbožnika;

 

Hladna, nema

za radosti i za zlosti.