Moram ti lepe večeri neke zenice
tople zgledati do dna,
pa ti na kapke providne, meke,
lagano kao milovanje sna spustiti usne.
Moram ti jednom u dana jatu
od mrskog dana učiniti drag,
pa ti na srce,
blago kao bratu kad bih da bola otklonim trag,
spustiti ruku.
Moram, kad jednom opazim da me
s radošću sretaš poslednji put,
uz tihu pesmu na tvoje rame,
taj takò čudno primamljiv kut,
spustiti glavu.
Tako ćeš lepih jutara nekih,
pružajući drugoj zenica dna reći: „O, gde su oni meki,
slični milošti lakoga sna poljupci njeni?“
Tako ćeš često u noći jatu,
kada ti život ne bude drag, reći: „O, gde je ona kao bratu
da mi sa srca zbriše bola trag dodirom ruke?“
Tako ćeš, posle lutanja razna osamljen,
kad se vidiš prvi put, reći: „O, gde je ona mazna ramena moga na osamljen kut da spusti glavu?“