Prošla je bura, stišale se strasti,
I ljubav s njima sve je bliže kraju;
Drukčije sada tvoje oči sjaju
U njima nema ni sile ni vlasti.
Ja čujem: naša srca biju tiše,
Tvoj stisak ruke nije onaj pravi;
Hladan, bez duše, bez vatre i krvi,
Kô da mi zbori: nema ljeta više!
Za društvo nekad ne beše nam stalo,
O sebi samo govorasmo dugo;
No danas, draga, sve je, sve je drugo:
Sada smo mudri i zborimo malo.
Prošlo je leto! Mutna jesen vlada.
U srcu našem ni jednog slavulja.
Tu hladan vjetar svele ruže ljulja,
I mrtvo lišće po humkama pada.