Zbog obala svoga zavičaja
napustila si tuđi dom.
Gorko sam plakao do kraja
pred tobom u trenutku tom.
Moje su hladne htjele ruke
da odlazak zadrže tvoj,
da rastanka ne kratiš muke
preklinjao je uzdah moj.
Al ti si usne iščupala
iz poljupca dubokog tog,
u drugi kraj si mene zvala
iz predela progonstva mog.
Govorila si: “Dan postoji,
i sastanka će našeg čas
u sjenci maslina da spoji
poljupcem novim opet nas.”
Al tamo, pod visokim
svodom što sja u plavom blesku svom,
gdje raste maslina nad vodom,
usnula ti si večnim snom.
Tvoj sjetni bol i čar ljepote,
sve uze urna večnog sna,
sastanka poljubac nam ote,
al još ga uvijek čekam ja.