Pero Zubac je jedan od najprepoznatljivijih savremenih pjesnika na ovim prostorima, čije stvaralaštvo odlikuje izuzetna melodičnost, mladalačka energija i neposredan emotivni ton. Njegova poezija donosi motive prve ljubavi, melanholije, čežnje i odrastanja, spajajući motive ličnih doživljaja sa univerzalnim osjećajem prolaznosti mladosti.
Poema “Mostarske kiše” kroz prepoznatljivu sliku hercegovačkih ulica i modrih jesenjih kiša gradi vanvremensku priču o jednoj Svetlani, o čežnji i neprebolu. Ova poema, prevedena na brojne svjetske jezike, smatra se jednom od najljepših ljubavnih pjesama napisanih na našem jeziku.
U Mostaru sam voleo neku Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih sada znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni bere
kajsije još nedozrele.
jedne jeseni,
jao, kad bih sada znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni bere
kajsije još nedozrele.
Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
Andeo si, davo si, telo ti grešno
što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.
sve sam joj govorio.
Andeo si, davo si, telo ti grešno
što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.