Na strašnoj se vatri tvoj Bećković peče, obale mu se baciše u vodu, u njegovu glavu sručilo se veče, on te voli, i tako izgubi slobodu.
Ne pominje te, ali misli na te, kao što klupe ćutke za drvećem pate. Mlad je i čini se da mu se još glava negde iz utrobe majke odmotava!
On moli ludaka da ga savetuje, on se zverima i vodi ispoveda, on od kamena mudrost pozajmljuje, kleknuo bi na zemlju, ali mu se ne da!
On te treba i žudi kao gluvonemi – reč što mu se srcem potuca i mota, kad ga ućutkaju i kada zanemi, tvoje oči biće usred njegog života.
loading…