Pođem, klecnem, idem, zastajavam,
šetalicu satu zadržavam,
jurim, bežim, ka’ očajnik kleti,
zborim reči, reči bez pameti:
“Ne, ne sme umreti!”
Vičem Bogu: Ona je još mlada!
Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: Vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!
Niotkuda nema mi odjeka…
Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?…
Idem, stanem, ka’ očajnik kleti,
opet zborim reči bez pameti:
“Ne sme nam umreti!”
Idem, stanem, pa mi klone glava
nad kolevkom gde nam čedo spava.
Čedo s’ budi, pa me gleda nemo;
Gledamo se, pa se zaplačemo;
Pa i njemu, ka’ očajnik kleti,
zborim reči, reči bez pameti:
“Ne sme nam umreti!”
loading…