Ja noćas ne znam gdje si
Ni čija gusta kosa su tvoje šume
I čije grudi su tvoj karantin
U kome provodiš ova ničija vremena
I nemam pojma
Čije usne jedeš kao maline
Tako strasno, željno
A nekad si volio da ti govorim poeziju
Dok gledaš kako se moje kreću
I izgovaraju tvoje ime
Koga briga kuda skitaš i kome pričaš
Sve naše susrete i sve naše noći
Što odbijaš da mi pišeš
I da me opet tako bezuspješno želiš
Pa opet ne umiješ da me uzmeš
Da me otmeš od drugih
Ukradeš moje stvaralačke ruke
Koga briga
Osvojiću te, ko im mater
U inat tvom ponosu
Gnevu
I ludilu
Osvojiću te, jer ja tako hoću
Natjerati da mi oči ljubiš
I nestaješ pod mojim dodirima
Osvojiću te između pošte i hrama
Ja tvoja bludna pjesnikinja
I nježna monahinja
Pas čuvar svih naših tajni
Za koje ne zna niko osim nas
I jedan oblačak iznad Brezovika
Koji nas je ispraćao kući te jedne večeri
U kojoj si mi bacio kosku
A ja kao svaka keruša zagrizla
I lajem godinama
Zauvijam na mjesec
Pjevajući o ljubavi u karantinu
I koga briga za to
Ali ti kažem
Osvojiću te
Makar mi to bio poslednji stih