I
Bos ti se vraćam pognut bez jedne zvezde u oku
umoran od tišine bolestan od mirnoće
gorak se vraćam tiho u čulnost tvoju duboku
nosim u praznim rukama jalove ćutnje voće
bos ti se vraćam pognut bez jedne zvezde u oku
korak je moj od bola odavno već posustao
nijednu tugu ne rekoh o ranom rastajanju
tri put sam bezbolno padao jednom se samo ustao
umro je u meni smeh ko južni vetar u granju
korak je moj od bola odavno već posustao
krletka mojih ćutnji puna je letnjih ptica
o zašto li su zašto prodale svoje glasove
vraćam se kao jesen ja vesnik nesanica
da srpom tvojim požanjem prezrele svoje klasove
krletka mojih ćutnji puna je letnjih ptica
ponekada sam sanjao da te ponovo volim
jutrom sam sebe preklinjao rečima odolevao
noć sam ponovo čekao od smeha da obolim
al sam te retko retko odviše retko snevao
ponekada sam sanjao da te ponovo volim
o moje zadnje detinjstvo moja nehajna tugo
opet je zima u nama i nismo oni stari
između nas je stoleće za tri života dugo
stotinu sedam gradova beskrajni bulevari
o moje zadnje detinjstvo moja nehajna tugo
IV
to pada neko stenje na moju nesanicu
znam li se vratiti sebi iz ove gole noći
mrtva se jezera bola ogledaju na licu
znam li ikuda otići znam li iotkud doći
to pada neko stenje na moju nesanicu
lagano pružam tuke i tvoje školjke tražim
ko labud ranjen kriknem al niko da me čuje
prvom ponoćnom rosom usnule usne vlažim
noć me ko pticu povija noć me tišinom truje
lagano pružam ruke školjke ti tople tražim
voleo sam te voleo do neba sam te voleo
voleo sam te bolom voleo sam te strahom
voleo sam te voleo od ljubavi oboleo
umro od tvojih grudi mojim te zasuli prahom
voleo sam te voleo do neba sam te voleo
noću te zvao potmulo danju te zvao krišom
mahao sam ti rukama smehom te ispraćao
kako sad da te zovem pod ovom strašnom kišom
kad sam iz tvoga nesna u bezdan sumnje pao
noću te zvao potmulo danju te zvao krišom
mrtvim se samosvesno i bez malo bola
sve vidim iza sebe unazad toliko zima
i ti se negde skrivaš u mesečini gola
ko davno topla noć sada u sećanjima
mrtvim se samosvesno i bez imalo bola
odnekud odnekud voda sve sipa i sve preliva
jezera neka rastu topole krhke stasaju
pa okna sumrak naleže i hladna stakla celiva
joj iz očiju tvojih otrovna žita klasaju
odnekud odnekud voda sve sipa i sve preliva
govorim neku reč izbledelu već rečenu
ko li će da me sluša u ovom beskrajnom satu
vodi se ovoj molim za tugu gorko stečenu
prepoznajem ti korak po izgubljenom batu
govorim neku reč izbledelu već rečenu
VIII
ukrali su mi onu malu fotografiju
na kojoj sličiš na dečaka