To je bilo u jednom kvartu
Grada Svetlosti
gde nikada nema vazduha,
gde samo tame ima,
I zimi i leti večno traje zima.
Stajala je na stepeništu,
on kraj nje i ona kraj njega.
Bila je noć.
Sumporni smrad je zalivao stepenice
jer su to poslepodne tamanili stenice,
i ona mu kaže:
“O kako je ovde mračno,
tu nema vazduha,
tu samo tame ima,
zimi i leti večno traje zima,
sunce našeg dragog Boga ne stiže u kuće naše,
ono ima dosta posla dok obasja bogataše.
O! Stisni me u zagrljaj i ljubi me, ljubi strasno, kasnije već biće kasno, a ovde se od svega crkava, il` se smrkneš il` se gušiš,