“Bezbrojne su oči po tvom stasu pale
ko umorna jata na pomorsku lađu,
i, sve očarane, za trenutak stale
da na tebi odmor i lepotu nađu.
Bezbrojna su usta rekla da te ljube,
i umukla zatim, da nikada više
ne prozbore reči ni nežne ni grube,
jer tebi rečena reč – sve druge briše!
Bezbrojni jauci prate tvoje stope
kad ti, ko božanstvo strašno, siđeš k nama,
i bezbrojne strasti zaplamte ko slama,
i bezbrojna srca crnom krvlju lope…
I niko, i nikad, ne dotače vrele
usne tvoje, niti reč ti nežnu začu.
Samo, ko dve sestre u bezglasnom plaču,
dve se duše naše u milošti srele.
I ja sam gospodar tvoj i tvoga tela,
ko despoti stari vladam tobom sada,
sam napajam usta sa svih tvojih vrela,
i sva nežnost tvoja samo na me pada.
O, kada je tako stari Usud hteo,
da ja izabranik budem, ja jedini,
i da, uvek uz nju, vek provedem ceo
očaran, i bačen u čarobne čini,
Podignuću glavu svoju ponosito,
i kao mujezin s tankog minareta,
dok poda mnom šušti nepregledno žito
i na mesečini plavi kukolj cveta,
Uzviknuću gromko kroz predele neme,
da obuzme svakog nevernika strava:
“Jest, samo je ona lepotica prava,
a ja njezin prorok za večito vreme!”