U ovome svetu, ispod neba ovog,
ja sam tebe sreo jednog toplog dana,
sa tamnom radosti zbog poznanstva novog.
Još je bilo sunca i zelenih grana,
al’ miris proleća vetrovi razneše,
ko svetlo cveće plavih jorgovana.
Meni ništa tada poznato ne beše:
Ni samoća tvoja, tvoj život u stravi,
ni molitva s usni koje se ne smeše,
Ništa, k’o ni cveće jorgovana plavi’,
od kojih si sama uzimala boje
za dan svojih nada i za život pravi.
Sve što sam poznao, to je lice tvoje,
i na njemu oči neviđenje davno,
stare neke oči k’o misao što je.
Al’ počeh voleti tvoje oko tavno,
i pravilne crte k’o pojavu neku
veliku i nežnu za podneblje javno.
Al’ počeh voleti tvoju usnu meku,
crvenu i lepu k’o plamen požara;
I sve što je s tobom, i tugu daleku.
I još tvoje oči, ta dva oka stara,
uzeta iz noći, voda, iz dubina,
nepoznatog mraka što život odmara.
Al’ počeh voleti predeo rubina
i strast koja tebi nije bila znana,
tvoje lepo telo – baštu belih krina,
I sve: tvoje nebo plavih jorgovana,
tvoje suze što su plač mojih godina,
i naš prvi susret jednog toplog dana.