“Uvek na opazu
kud čovek ne brodi
birajući stazu
koja sreći vodi.
Gledi staze redom:
Ovom neću ići;
Idem pravo sredom
pre ću k meti stići.
I polazi s Bogom
putem putnik mladi,
mladom, lakom nogom
po cvetnoj livadi.
Što je drugom tesko,
lako je za njega,
srce mu s’ vitesko
ne strasi nicega.
Po bregovi tuđi
ko žerav se sija,
ide pevajuci
a znoj ga probija.
Sa junačkim skokom
sve bede obara,
pred njegovim okom
sve se u raj stvara.
Mnogo je obišo
sveta pregolema,
i doma bi išo
al već doma nema.
Mira meni treba,
snaga mi je pala,
a zaradit hleba
ruka j’ malaksala.
Ah! al’ nigdi stanka,
nigdi za meneka!
Starost me nejaka,
starost mene čeka!
I sa tugom veljom
laća štap opeta,
no ne s onom željom
upoznati sveta.
Upozna ga dosti,
ne treba mu više,
sve mu već pakosti
o grudi razbiše.
Vrane njemu kose
postaše srebrne,
dobro noge nose
da u grob posrne.
Zbogom, svete beli!
Ja stazu izbira,
duša dalje želi,
telo ište mira.
I sve na opazu
dalje putnik hodi,
rado sledi stazu,
koja grobu vodi…”