Vladislav Petković Dis jedan je od najznačajnijih pjesnika srpske moderne, poznat po svom specifičnom, melanholičnom i duboko filozofskom izrazu. Njegova pjesma “Tamnica” spada među najvažnija djela južnoslovenske poezije i predstavlja snažnu refleksiju o životu, postojanju i ljudskoj sudbini.
Tamnica
To je onaj život, gde sam pao i ja
s nevinih daljina, sa očima zvezda
i sa suzom mojom što nesvesno sija
i žali, kô tica oborena gnezda.
To je onaj život, gde sam pao i ja
Sa nimalo znanja i bez moje volje,
nepoznat govoru i nevolji ružnoj.
I ja plakah tada. Ne beše mi bolje.
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
sa nimalo znanja i bez moje volje.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,
i da nosim oblik što se mirno menja;
i da nosim oblik, san lepote, veče
i tišinu blagu kô dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da beže zvezde iz mojih očiju,
da se stvara nebo i svod ovaj sada
i prostor, trajanje za red stvari sviju,
i da moja glava rađa sav svet jada,
i da beže zvezde iz mojih očiju.
Al’ begaju zvezde; ostavljaju boje
mesta i daljine i viziju jave;
i sad tako žive kao biće moje,
nevino vezane za san moje glave.
Al’ begaju zvezde, ostavljaju boje.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala
za hod mojih nogu i za život reči:
i tako je snaga u meni postala,
snaga koja boli, snaga koja leči.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala.
I tu zemlju danas poznao sam i ja
sa nevinim srcem, al’ bez mojih zvezda,
i sa suzom mojom, što mi i sad sija
i žali, kô tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.