“Vratiće se opet kada lišće pane,
kad zaplaču hladni vetri obalama,
kao uspomena na pomrle dane,
bleda i u crnom, javiće se nama.
Njen će mirni korak da žalosno prati
šum jesenjih voda. No senka što mrači
mramorno joj čelo, niko neće znati
otkuda je pala i šta ona znači.
Ko duša jeseni, kad nam priđe tada,
ispuniće strepnjom nekog mirnog jada
nas, i hladne vrte, i prirodu bonu.
A kad stari klavir dirne rukom lakom,
biće zvuci crni: činiće se svakom
kao da prah noći pada po salonu.”