Sveti Vasilije rođen je u selu Mrkonjić u Popovom polju 28. decembra 1610. godine. Na rođenu je dobio ime Stojan. Živeo je u siromašnoj porodici sa ocem Petrom i majkom Anastasijom Jovanović. Iako su bili siromašni, Jovanovići su važili za pobožnu porodicu koja redovno posećuje sva bogosluženja.Kao mladić, Sveti Vasilije je boravio u manastiru Vavedenje Presvete Bogorodice u Zavali.U to vreme obrazovanje se moglo steći samo u manastirima. Pošto mu se dopao život u manastiru, odlučio je da se zamonaši.Iz manastira Zavala otišao je u manastir Tvrdoš i tu se zamonašio.Dobio je monaško ime Vasilije po uzoru na Svetog Vasilija Velikog.Nedugo po zamonašenju otišao je u Crnu Goru kod cetinjskog mitropolita Mardarija, ali je ubrzo došlo do sukoba zbog koga je Vasilije morao da napusti Crnu Goru.��Povod sukoba je bio ukazivanje mitropolitu Mardariju na opasnost od jezuitskih sveštenika koje je poslao Papa sa ciljem da narod koji je bio u teškom položaju preobrati iz pravoslavlja u rimokatoličku veru, ali se mitropolit Mardarije oglušio na upozorenje jer nije želeo da se suprotstavlja rimskim izaslanicima.��Zbog borbe protiv unijata, mladi Vasilije je bio poštovan i cenjen u narodu ali mitropolit Maradarije ga je proterao sa Cetinja, što je naišlo na osudu i protivljenje u narodu.�Ne želeći da nastavi sukobe sa Crkvom, vratio se u manastir Tvrdoš.��Pomagao je ljudima koji su živeli pod turskim ropstvom i zbog svojih dela koja je činio i načina na koje je živeo, narod ga je poredio sa Svetim Savom.��Zbog svega toga bio je trn u oku Turaka, pa je morao da pobegne u Rusiju.��Posle nekog vremena vratio se iz Rusije sa hranom i novcem koji je prikupio dok je bio u bekstvu i podelio ga sa narodom.��Potom odlazi na Svetu Goru gde provodi godinu dana kako bi se dodatno obrazovao i produhovio.��Po povratku sa Svete Gore, Vasilije je postavljen za mitropolita onogoškog, sa sedištem u Onogoštu (Nikšić). U to vreme Turci su počeli još više da muče i pljačkaju srpski narod te je Vasilije morao da se skloni i pod planinom Zagaračom napravio je keliju gde je živeo i molio se.��Predloženo mu je bilo da se prebaci u manastir Ostrog, koji je bio dobro utvrđen i sklonjen daleko od puta, kako Turci ne bi mogli da upadnu. Pošto je konačno dočekao da u miru vodi svoju mitropoliju, uspeo je da proširi bratstvo manastira Ostrog i obnovi nekoliko crkava.��Upokojio se 29. aprila 1671. godine u svojoj keliji iznad ostroške isposnice. Iz stene pored koje se upokojio kasnije je izrasla jedna vinova doza iako u steni nema ni malo zemlje.��Ubrzo posle njegove smrti, ljudi su počeli da dolaze na njegov grob kako bi se iscelili i našli utehu. Bio je smatran za svetitelja još tokom života, a kako je vreme odmicalo posle njegove smrti, kult je sve više i više jačao.