Sveti grad Jerusalim odnjegova svetog velikomučenika Prokopija, kome roditelji nadjenuše ime ne Prokopije nego Neanije, a ime Prokopije on dobi od samoga Gospoda Isusa Hrista na krštenju. Nenanije bješe sin slavnog čoveka, senatorskog roda po imenu Hristofor i njegove supruge Teodosije – neznaboškinje. Kad Nenanije izraste u mladića, majka ga dade u službu kod bezbožnika, cara rimskog, Dioklecijana. Car silno zavole ovog mladića i proizvede ga u čin vojvode, i posla ga u Egipat, da progoni hrišćane.
Nenanije je sa vojskom putovao noću, a danju su se odmarali. Tako jedne noći zemlja se zatrese i ču se glas sa neba: „Nenanije, kuda ideš i na koga ustaješ?“ Uplaši se on i odgovori: „Poslan sam od cara Dioklecijana u Aleksandriju da ubijam sve koji veruju u Raspetoga„ .
Onda se ponovo ču glas sa neba: „O, Nenanije, i ti li na mene ideš?“ A Nenanije upita: „Ko si ti Gospode? Ne mogu da te poznam„.
U vazduhu se pokaza Presvetli Krst i začu se glas: „Ja sam Isus Raspeti Sin Božji! Ovim znakom koji si video pobeđuj neprijatelje svoje i mir moj biće sa tobom„. Srce njegovo ispuni se radošću i duhovnim veseljem. Saznavši da je Nenanije primio hrišćansku veru, otac njegov se razgnevi i zaboravljajući na prirodnu ljubav ode kod cara i požali se na sina. Car utješi Teodosija da će mu sina vratiti pređašnjoj veri, u protivnom da će ga pogubiti zlom smrću. I tako i bi, najprje mučen Nenanije na kraju postrada mučeničkom smrću.
Svaki Nenanijev mučitelj i pogubitelj završavao bi iznenadnom smrću. Pre pogubljenja okrenu se Istoku i pomoli se Bogu i tada sveti mučenik Prokopije prikloni glavu pod mač i bi pogubljen. Pobožni hrišćani dođoše noću i uzeše njegovo tijelo i sahraniše ga na jednom posebnom mjestu, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha.