Ja znam samo hoću, a ne znam šta hoću,
stotinu bih stvari u jedan mah hteo,
bežao bih u svet, tražio samoću
i kad bih mogao, na nebo se peo;
Svirao, pevao, bez reda i veze
melodije lude, očajne i drske,
kako plamti nebo, kako plaču breze,
kako svira vetar i vapiju trske.
Kao kakav divljak azijskih plemena,
što besni od bola, a nesrećan nije,
šibajući tela obnaženih žena
u daire lupa, jauče i pije,
Zatim traži pesme dotle nečuvene,
da taj bol bez bola iz grudi mu gone,
i ja praskam, besnim, krv struji kroz mene
i stotine struna u svesti mi zvone.
U koštac sa sudbom! Tada praskam, dokle
ne klonem sav smožden kao trula masa;
Tada, kao čovek koga Gospod prokle,
Hulim Boga, da se nebo ustalasa.
To sazrela mladost nekog cilja traži.