Kod nas postoje ljudi koji ne znaju šta će sjutra za ručak, ali zato odlično znaju ko se razvodi, ko je trudan, ko je kupio stan, ko je dobio otkaz i čija je ćerka sinoć došla kući u tri ujutro. I ne samo da znaju, nego o svemu tome imaju mišljenje, objašnjenje i, naravno, savjet koji im niko nije tražio.
Nekada su se takve informacije razmjenjivale preko ograde, na pijaci ili uz kafu. Danas imamo društvene mreže, pa se krug zainteresovanih za tuđi život značajno proširio. Više nije potrebno ni poznavati osobu da biste znali šta radi pogrešno. Dovoljno je vidjeti jednu fotografiju, pročitati nečiji status ili čuti pola priče.
I eto materijala za ozbiljnu analizu tuđeg života.
Svi znaju kako bi drugi trebalo da žive
Ako se žena ne uda do određene godine, pitaju je šta čeka. Ako se uda, pitaju kada će djeca. Ako nema djece, pitaju zašto ih nema. Ako ima jedno, pitaju kada će drugo. Ako ima troje, pitaju od čega će ih izdržavati.
Ako radi mnogo, zapostavlja porodicu. Ako ne radi, živi na tuđi račun. Ako je uspješna, sigurno joj je neko pomogao. Ako nije, sama je kriva.
Ni muškarci nijesu pošteđeni. Ako nema dobar posao, nesposoban je. Ako dobro zarađuje, odmah se postavlja pitanje odakle mu. Ako je kupio skup automobil, vjerovatno se zadužio ili mu je neko nešto završio.
Posebno su zanimljivi komentari o razvodima. Ljudi koji nijesu proveli ni pet minuta u nečijem braku odjednom znaju ko je kriv, ko je koga prevario, ko je šta trpio i šta je trebalo uraditi da se brak sačuva.
A ako neko odluči da ne govori o privatnom životu, to je tek sumnjivo. Jer, ako nema šta da krije, zašto ćuti?
Izgleda da je kod nas najteže živjeti onako kako sam želiš, a da pritom ne polažeš račune ljudima koji nemaju nikakve veze sa tvojim odlukama.
Odakle mu pare?
Posebna disciplina u proučavanju tuđih života jeste računanje tuđeg novca.
Kupio neko stan. Odmah se analizira kvadratura, lokacija, cijena, visina kredita i porijeklo svakog eura. Promijenio automobil? Mora da se dobro snašao. Otišao na putovanje? Lako je njemu, ima se.
Naravno, sasvim je opravdano postavljati pitanja o porijeklu imovine javnih funkcionera i trošenju javnog novca. Ali kada je riječ o privatnim ljudima koji nikome nijesu dužni da polažu račune o svojim finansijama, granica se često potpuno izgubi.
Zanimljivo je koliko energije možemo potrošiti pokušavajući da utvrdimo kako je neko drugi nešto stekao, a da se nijednom ne zapitamo koliko je radio, čega se odrekao ili koliko dugo je štedio.
Lakše je pretpostaviti da je neko imao sreće, vezu ili bogate roditelje nego prihvatiti mogućnost da je jednostavno radio i zaradio.
A čak i ako jeste imao pomoć porodice, otkud nama pravo da od toga pravimo javnu raspravu?
Društvene mreže kao javni sud
Nekada se trač zadržavao u krugu nekoliko ljudi. Danas jedna fotografija može pokrenuti raspravu u kojoj učestvuju stotine potpunih neznanaca.
Neko objavi sliku sa odmora, pa se komentariše koliko troši. Neko objavi fotografiju sa partnerom, pa se procjenjuje koliko će veza trajati. Neko se ugoji ili smrša, pa se odmah traže razlozi, postavljaju dijagnoze i dijele savjeti.
A tek kada se neko razvede ili započne novu vezu! Tada se pojavljuju čitavi istraživački timovi, spremni da rekonstruišu događaje, utvrde krivicu i donesu presudu.
Bez dokaza, naravno. Ali sa mnogo samopouzdanja.
Posebno je poražavajuće koliko se lako prelazi granica između radoznalosti i okrutnosti. Ljudi komentarišu nečiji izgled, porodicu, djecu, zdravstveno stanje ili privatne odluke kao da sa druge strane ekrana ne postoji stvarna osoba.
A kada ih neko upozori da pretjeruju, odgovor je uglavnom isti: „Pa šta, imam pravo na svoje mišljenje.“
Naravno da imate. Ali pravo na mišljenje ne znači da je svako mišljenje potrebno izgovoriti, a još manje da ga neko mora trpjeti.
Briga koja to zapravo nije
Često se zadiranje u tuđu privatnost predstavlja kao zabrinutost.
„Pitam samo iz brige.“ „Želim joj dobro.“ „Nije mi jasno zašto je to uradila.“
Ali postoji velika razlika između iskrene brige i radoznalosti koja se hrani tuđim problemima.
Ako vas zaista brine neko ko prolazi kroz težak period, možete ga pitati kako je i treba li mu pomoć. Ne morate o njegovom problemu obavijestiti još deset ljudi, pa zajedno analizirati šta je trebalo da uradi drugačije.
Ako se neko razveo, možda mu je dovoljno teško i bez toga da mu okolina objašnjava zašto je pogriješio. Ako neko nema djecu, možda za to postoji razlog o kojem ne želi da govori. A možda jednostavno ne želi djecu. Ni jedno ni drugo ne zahtijeva tuđe odobrenje.
Ne mora svaka životna odluka da bude predmet javne rasprave. I ne mora svako pitanje koje nam padne na pamet da bude postavljeno.
Ponekad je najveći znak poštovanja upravo to što ne pitamo.
A šta je sa sopstvenim životom?
Najzanimljivije je što su oni koji najviše analiziraju tuđe odluke često vrlo osjetljivi kada neko postavi pitanje o njihovim.
Tada privatnost odjednom postaje svetinja. Tada nije pristojno raspitivati se o porodici, novcu, braku ili djeci. Tada se jasno zna gdje su granice.
I treba da postoje. Samo bi bilo dobro da važe za sve.
Možda bi nam svima bilo korisnije da dio vremena koje trošimo na praćenje tuđih života posvetimo sopstvenom. Da se zapitamo jesmo li zadovoljni svojim odlukama, odnosima, poslom i načinom na koji provodimo vrijeme.
Jer dok analiziramo zašto se neko nije oženio, zašto se neko razveo ili kako je neko kupio stan, naš život ne stoji i ne čeka da završimo sa komentarisanjem.
Prolazi.
A možda je upravo to razlog zbog kojeg je lakše baviti se tuđim problemima. Za njih uvijek imamo spremno rješenje, dok sopstveni zahtijevaju malo više truda.
Nije problem biti radoznao. Nije problem ni imati mišljenje. Problem nastaje kada pomislimo da nam tuđa privatnost pripada samo zato što smo za nju čuli.
Ne mora svako da živi onako kako bismo mi željeli. A još manje mora da nam objašnjava zašto je izabrao drugačije.
Možda je vrijeme da se malo manje bavimo pitanjem šta će drugi uraditi sa svojim životom, a malo više time šta ćemo mi sa svojim.